Nije želeo živ u ruke teroristima: Potresna priča o srpskom vitezu! Života je uleteo u smrt da bi postao besmrtan!
Brzina od 800 kilometara na sat, opasan let tik iznad samih planinskih vrhova i neprijateljska vatra sa svih strana - tako su izgledali poslednji trenuci potpukovnika Živote Đurića. Komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile nije birao lakši put. Izabrao je onaj koji vodi u besmrtnost.
Dok su se planine na granici sa Albanijom polako presvlačile u senke zalazećeg sunca, jedan pogođeni avion tipa "orao" ispisao je jednu od najslavnijih stranica naše moderne istorije.
Na Fejsbuk stranici "Rojalistički klub" objavljena je priča o ovom pilotu koji je odbio da padne u ruke teroristima, birajući put među zvezde.
"Života Đurić je bio pilot i komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile RV VJ koji je poginuo tokom NATO agresije na SRJ na borbenom zadatku. Posthumno je unapređen u čin potpukovnika.
Rođen je 11. aprila 1963. u Davidovcu kod Paraćina.
Na stotinak metara od njegovog doma je mali sportski aerodrom sa koga su često poletali stariji momci, članovi kluba "Naša krila", i verovatno je to uticalo na njega da se posle završene osnovne škole uputi u Mostar u Vojnu vazduhoplovnu školu, a onda školovanje nastavi na Akademiji u Zemuniku kraj Zadra i dve godine u Podgorici.
Službu vojnog pilota je počeo 1986. godine na aerodromu Petrovac kraj Skoplja. Tu se i oženio Biljanom koja je iz okoline Paraćina.
Šest godina su bili u Skoplju, onda je eskadrila premeštena u Kraljevo. Rat ga je zatekao na mestu komandanta "Tigrova", eskadrile ratnih aviona "orlova" u 98. lovačko-bombarderskom avijacijskom puku, jedinici koja je bila bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.
Tu postaje komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile. Tog marta 1999. godine svima je bilo jasno da će NATO napasti Srbiju. Avijacijski puk u Lađevcima imao je ratne planove, izviđački "orlovi" snimili su položaje OVK na Kosmetu i moguće ciljeve. Vazduhoplovci su pristupili dislokaciji ljudstva i tehnike, avioni su sklanjani sa aerodroma i maskirani u njihovoj okolini.
- Prve ratne noći pista u Lađevcima nije pogođena, bombe su pale između nje i stajanke. Ujutru smo krenuli u napad na komande, kampove i kasarne OVK. U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice - pričao je kasnije pukovnik Sreto Malinović, u vreme rata 1999. godine komandant 98. puka.
Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na sat, avioni su pratili konfiguraciju terena. Grupu od dva ili četiri "orlova" obično je predvodila verzija ove letelice sa dva sedišta - na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva.
Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.
I Života Đurić poleteo je na zadatak 25. marta 1999. godine. Dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe.
Nastavio je let prema unapred određenom cilju i u jednom trenutku, kada je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje.
Pilot Slobodan Dimovski, Životin drug iz generacije, "klasić", koji ga je tada pratio na zadatku, ispričao je:
- Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru nagore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha - rekao je Dimovski.
Po oceni i pretpostavci pilota iz Đurićeve eskadrile, kada nije mogao da izvuče avion, komandant Đurić nije želeo živ teroristima u ruke, već se avionom obrušio na neprijatelja.
- Dva dana se vodio kao nestao - ispričala je njegova supruga Biljana novinarima kasnije. U trenutku Životine pogibije njihov sin Aleksandar imao je deset godina, a ćerka Ana devet.
Posmrtno je odlikovan i unapređen.
Života Đurić sahranjen je u Paraćinu.
- Junačko delo majora Živote Đurića je ovaploćeno. Sećaćemo ga se i pominjati ga kao i najveće pilote-heroje koji su do sada branili naš narod i Otadžbinu. Ušao je hrabri vitez u istoriju. Ponosimo se našim hrabrim pilotom Životom Đurićem. Neka mu je večna slava i hvala! - rečeno je tada.